Petak 13. je idealan datum da obnarodujemo da je Leskovčanin Andrija Mitrović jedan je od ovogodišnjih dobitnika Koskara na 17. Festivalu srpskog filma fantastike. Nagrade su dodeljene u Dvorani Kulturnog centra Beograda u nedelju, 1.oktobra. O nagradama je odlučio žiri u sledećem sastavu: Goce Cvetanovski, filmski reditelj iz Makedonije, Branko Tomović, glumac i Boris Trbić, dramaturg.
Najboljim međunarodnim filmom proglašeno je ostvarenje “Međuvreme” rediteljke Guillaume Scaillet, najbolji regionalni film je “Toni” Sanjinа Maleševićа, a nagradu “Koskar” za najbolji domaći film dobio je ostvarenje “Zgažene” Aleksandra Teokarevića. Žiri je dodelio specijalno priznanje u međunarodnoj konkurenciji filmu “Poslednja porudžbina” reditelja Joa Hanga Jina, a u regionalnoj filmu “Oko svemira” Kevina Mainentija. U domaćoj konkurenciji nagradu za najbolju režiju dobio je “Poslednji dan na zemlji” Rajka Radovića, dok je ostvarenju “Bdenje” Marka Marinkovića dodeljen “Koskar” za najbolji scenario.
Nagrade ohrabrenja dobili su domaći filmovi “Alter Ego” i “Veliki petak”. U konkurenciji je bilo 27 filmova iz Srbije, regiona i sveta.
Ovo je već drugi Koskar za Leskovac, što možda ne treba da čudi s obzirom na bajkovitu i istovremeno stravičnu sredinu u kojoj odrastamo. Ipak, praviti filmove nije nimalo lako a o nagradama malo ko razmišlja dok se bori da realizuje svoju viziju. Nadamo se da možemo da inspirišemo mlade autore da naprave taj iskorak u neizvesno. Dobitnik Koskara Andrija Mitrović ima odgovore na neka ključna pitanja:
Pamtiš li prvi horor film koji si video, ili bilo koji film, i utisak koji je ostavio na tebe?
Andrija: Prvi horor film koji sam ja ikada pogledao je Carpenter-ov originalni Halloween iz 1978. (znam, malo kliše odgovor, ali tako je). Mislim da sam ga uhvatio negde na tv-u dok ga je tata gledao, kada sam bio jako mali. Taj film je formirao moj stav prema žanru i šta ja volim kod istog. Mistika, suspense i stilizacija talentovanog reditelja koji je uspeo sa minimalnim budžetom i bez specijalnih efekata da napravi film koji odoleva vremenu, sve do danas. Nisam veliki fan gora, tako da sve manje gledam novije horore i tu pravim razliku između pravog horora (umetnost straha) i nečega što je samo gadno za gledanje. U tom nekom periodu sam pogledao i našu Leptiricu, bio sam preplašen do kosti.
Šta te formiralo kao gotičara ili osobu koju privlače horor i fantazija?
Andrija: Mislim da je sasvim prirodna stvar da se osoba koja se ne uklapa u socijalne norme mesta i vremena u kome živi poistovećuje i inditifikuje sa temama i stvarima koje se i same nalaze na margini masovne svesti i ljudskog shvatanja. U suštini vampiri, veštice, vukodlaci itd. su uvek bili metafora za nešto što nije shvaćeno ili prihvaćeno od strane većine, ako gledamo kroz istoriju. Na ovoj interesantnoj ideji je i zasnovnan moj clothing brend "Not All Vampires", čije su mušterije mahom queer osobe i ljudi koji se generalno osećaju izmešteno od onoga što se smatra opštim i prihvatljivim u našem društvu.
Koje su ti inspiracije (knjiga, muzika, film ili bilo šta što te inspiriše)?
Andrija: Inspiriše me sve od navedenog, zapravo.
Moje inspiracije su višestrane; nekad ih nisam svestan do same egzekucije svog rada. Tek kasnije shvatim da sam to pokupio od nekud a nisam ni toga bio svestan. To je sve u redu, živimo u 21. veku. Sve je već odrađeno, bitno je "pozajmiti" od najboljih.
Kako si dobio ideju za film Veliki petak?
Andrija: Moja originalna ideja se dosta razlikovala od filma koji je snimljen. Prošli smo kroz mnoge faze dok ideja nije dobila oblik koji sada ima. Interesantno je da film nije opšte imao religijsku premisu, koja je sada integralni deo filma. Svakako ova premisa mi je dala prostora da se bavim temom traume; što mene jako interesuje. Na koji način je moguće boriti se protiv traume i da li je religija dobro utočiše od nje ili ne? Ne bih više ulazio u koncept filma, volim da gledaoc sam donese subjektivne zaključke.
Koliko dugo je prošlo od zamisli do realizacije i šta je bilo najteže na tom putu?
Andrija: Jako kratko, jer je u pitanju studentski projekat. U januaru sam došao na ideju za film, ekipa se skupila tokom proleća, a tada je odrađen i casting i već smo u maju snimali. Uvek je najteže prikupljanje novca za stvaranje nečega; verujem, složiće se svi umetnici. Pored budžeta i pomoći Akademijе morali smo da se snađemo za ostatak kako god smo znali. Srećom je veći deo ekipe bio vrlo entuzijastičan oko onoga što radimo, to je bilo od velike pomoći i vrlo sam im zahvalan.
Kako je proteklo snimanje i šta je ono što je bilo lako i da li je bilo nekih poteškoća ili stvari koje je bilo neophodno izmeniti?
Andrija: Ceo film je snimljen za 3 dana (u rough cut-u je film trajao 35 min.!). Nismo spavali ni trena, ovo je najveća ekipa kojom sam ikada rukovodio na projektu; bilo je vrlo stresno ali definitivno novo radno iskustvo za mladog reditelja. Ako sam išta naučio i ono što bi preporučio svim mladim filmadžijama: uvek uzmite maksimalan broj raspoloživih dana za snimanje! Bilo je kompromisa i uvek će ih biti (nikada ne može nešto ispasti baš kako ga zamislite), ali ih je u odnosu na moje ostale projekte bilo najmanje. Tome je dosta doprinela činjenica da smo u snimanje ušli pripremljeni i da smo od početka znali šta želimo da postignemo filmom.
Kako ti se čini naša horor scena/produkcija? Moj utisak je da ima više festivala nego filmova te da nekako sve zavisi od novčanika i snalažljivosti stvaralaca. Postoji li neko mesto gde se potencijalni reditelji mogu obratiti za pomoć i da li je neko tebi pomogao?
Andrija: Naravno, najveći problem je već pomenuta činjenica da se ne ulaže u ovaj žanr na našim prostorima, te imamo vrlo neizgrađenu horor/fantastičku scenu. Smatra se inferiornim žanrom i dalje u svetu, a pogotovo u Srbiji, to obeshrabruje mlade autore koji žele da izgrade ime u ovom biznisu; što je vrlo pogrešno. Moja poruka za njih je da horor ipak nije tikva bez korena i da postoje ljudi koji se trude da ima kakvu-takvu reprezentaciju ovde. Imamo pisce, reditelje, autore i ostale umetnike koji se njime bave godinama (Dejan Ognjanović, Aleksandar Radivojević, Miroslav Lakobrija, Đorđe Kadijević...). Uvek se najbolja pomoć može dobiti od iskusnijih kolega, tu sam je i ja pronašao. Bitno je biti istrajan i verovati u svoj rad, a što se tiče novčanog pitanja: to će biti večita prepreka za sve koji se bave umetnošću. Nažalost nema univerzalnog saveta i pomoći što se toga tiče.
Preporuči nam neke filmove za gledanje.
Andrija: Uvek preporučujem stare horore (iz "zlatnog doba" Holivuda), ali i savetujem mlade autore da se ne ograničavaju samo na njih, već da što više gledaju filmove. Takođe knjige, muzika, performansi, vizuelne umetnosti... Inspiracija je svuda i u svemu. Ne volim etikete i ograničenja u svakom smislu.
Andrija ima istetoviranog Borisa Karloffa koji je u našoj kolektivnoj svesti neizbrisiv kao Frankenštajn, odn. Frankenštajnovo čudovište, ali je ostvario i mnoge druge zapažene uloge u horor filmovima u karijeri dugoj nekoliko decenija i to je opus koji svakako treba istražiti kao izvor inspiracije.